Ćao! 👋
Ovo je #3 izdanje newslettera Pisma iz Orbite, gde delim stvari koje trenutno istražujem dok gradim soul biznis – o ličnom brendu, procesu stvaranja, svrsi i liderstvu.
U ovom Pismu iz Orbite:
Povlačenje iz javnosti: Potreba ili trend?
Ispovest dizajnerke koja se oporavlja
Porodica, etikete i telo koje pamti
Šta sam naučila o senci u kojoj sam živela
Identitet se ne nasleđuje: on se dizajnira
Novo poglavlje: Tula Branding Studio i osoba koja mi se pridružuje
Povlačenje iz javnosti: Potreba ili trend?
U poslednjih nekoliko meseci nisam bila redovna i poletna na društvenim mrežama. Znam da sam samo jedna od onih koja je morala da se povuče na neko vreme. Vidimo da veliki broj ljudi priča o napuštanju društvenih mreža, bez da neko zaista povlači takav potez.
Ako mene pitaš, moj savet je da ostaneš na društvenim mrežama i definišeš način na koji ti želiš da ih koristiš. Nije poenta da pobegnemo kada postane teško, već da osvestimo zašto je postalo teško i kako možemo da olakšamo.
Na primer: Instagram platforma je odavno postala biznis platforma. Kad se pomiriš sa tim, lakše će ti biti da ga definišeš kao alat preko koga komuniciraš o svom radu.
Ako si se pitala gde sam – bila sam tu gde uvek idem kada treba da se desi nešto veliko. Bila sam sa sobom.
Ne volim da romantizujem procese. Proleće je krenulo, a ja osećam kao da smo još u zimi. Neću ti reći da sam otišla na fensi ritrit i da mi se sve magično otkrilo u meditaciji. Nije tako bilo. Bilo je neuredno i neočekivano. Bilo je puno pitanja na koja nisam imala odgovore. Ove godine, moje celo postojanje je počelo da se odmotava neverovatnom brzinom.
Koliko god to zvučalo ludo – ovo je prirodan proces liderki novog doba. Nikada nećemo biti na mestu gde je sve potaman. Čim se malo više ušuškamo, nešto će da dođe i zatrese tlo pod nogama.
Ono što sam gradila pod imenom Tula Design – onako kako sam se predstavljala, onako kako su me ljudi doživljavali mi više ne pristaje. Osećaj je poput omiljenog kaputa za koji si mislila da ćeš godinama da ga nosiš – sve dok ne krene zimska sezona i shvatiš da ti više ne odgovara broj, zato što si porasla ili ti se jednostavno stil promenio.
Tula Design više ne postoji.
Od danas je Tula Branding Studio.
I da bih ti objasnila šta se desilo, moraću da krenem od početka. Ne od početka koji sam ti do sada pričala – tog prečišćenog, urednog početka koji lepo zvuči na web sajt sekciji, već od pravog početka. Onog neuredno – ljudskog. Nesavršenog. Onog koji sam sve ovo vreme preskakala u pričanju jer mi je trebalo da se prvo sama suočim sa tim.
Ispovest dizajnerke koja se oporavlja
Nedavno sam gledala jedan video koji mi je naišao u ovom neizbežnom trenutku. Zove se “Your Insecurity Is Your Brand” – u njemu dizajner priča o svom životnom putu – od dečaka iz vijetnamske porodice koji je ceo život želeo da bude nevidljiv, do čoveka koji danas stoji pred milionima i govori o identitetu, brendu i hrabrosti da budeš ono što jesi.
Jedna stvar me je posebno pogodila.
On u jednom trenutku kaže da sebe smatra u ulozi “recovering graphic designer” – dizajnerom koji se oporavlja. Jer je shvatio da kad si grafički dizajner, od tebe se očekuje da dizajniraš grafiku. Dizajner enterijera dizajnira enterijere. I ta etiketa dizajnera, koliko god da mu je služila, u jednom trenutku je počela da ga ograničava. Jer on više nije bio samo to.
I dok sam to slušala, počelo je da me peče u grudima na onaj specifičan način kada znaš da nešto pogađa u tačku koju si izbegavala da dodirneš.
Godinama sam govorila: ja sam dizajnerka.
Završila sam srednju školu za dizajn enterijera. Nikada se time nisam bavila iako sam tokom školovanja bila jedna od četiri osobe koje su bile najbolje u tome. Rečenica “završila sam školu za dizajn enterijera, pa sam ušla u grafički dizajn” je zvučala lagano za komunikaciju. Kao da postoji čista linija od jedne tačke do druge. Kao da nisam imala ni trenutak sumnje u svoj životni poziv.
Moram da priznam – oduvek sam zavidela ljudima koji su od malih nogu znali čime žele da se bave. Njihovi životi su potpuno drugačiji od onih koji su u večitom preispitivanju i potrazi za pripadanjem.
Između dizajnera enterijera i grafičkog dizajnera postoje iskustva koja sam preskočila i koja danas želim da podelim sa tobom, zato što su to moje nesigurnosti koje sam nedavno pretvorila u supermoć.
Porodica, etikete i telo koje pamti
Odrasla sam u mešovitoj porodici – katoličkoj i pravoslavnoj. Ako ti to danas zvuči kao nešto sasvim normalno, moram da ti kažem da u Srbiji ranih 2000ih u okruženju u kojem sam odrastala nije bilo. Morala sam da biram između dve strane, a ja nisam znala kako. Nisam mogla da pripadam nijednom od tih svetova. Odgajana sam po srpsko/nemačkoj filozofiji. Bila sam dete koje je od malih nogu osećalo da je drugačije, ali ne na onaj način koji se slavi – već na onaj način koji privlači neželjenu pažnju. Moji intuitivni darovi i drugačiji pogled na svet bili su dodatak postojećoj meti koju sam nosila na leđima.
Bila sam maltretirana u školi. Ne jednom, ne dva puta, već dovoljno da moje telo i danas pamti taj osećaj. Osećaj da zauzimam previše prostora samim time što postojim. Osećaj da je moje prisustvo nekome smetnja.
I tu sam, kao dete, napravila odluku koju nisam ni bila svesna da pravim: naučiću da budem korisna. Naučiću da moj rad isključivo govori umesto mene. Naučiću da se ne izdvajam, da ne govorim previše glasno o sebi.
Mnogo godina kasnije, ta odluka je bezbroj puta nesvesno izrečena. Pogotovo u svetu dizajna. Veliki problem koji vidim kod profesionalnih kreativaca je taj što biraju da ostanu u senci i ulozi izvršioca.
Moja filozofija je bila: “Ja radim iz senke. Ljudi iz senke povlače najveće poteze.”
Ovo je bio moj štit.
Čak i kada bi me neko pohvalio, prvo bi me nazvao dizajnerkom iz senke. Ovo je primer kakvu moć može da ima lična vrednost i nesvesno kreiranje javnog imidža.
A opet, imala sam drugu stranu sebe: veoma ambicioznu i spremnu na vidljivost. Ogroman konflikt sam nosila u sebi. Ipak, više sam birala senku. Zato što je bilo poznato i prihvatljivo. A ja sam već imala dovoljno stvari koje su me prirodno isticale.
Šta sam naučila o senci u kojoj sam živela?
Kada sam pokrenula Tula Design pre tri godine, bilo mi je prirodno da budem iza kulisa. Ja sam bila ta koja kreira, podešava, vizuelno uređuje, a klijentke su bile te koje sjaje. I to me je činilo srećnom. Zaista.
Ali ono što nisam mogla da vidim iz senke jeste da sam polako počela da se gubim u njoj.
Ljudima je bilo lako da me smeste u ulogu dizajnera izvršioca.
“Treba mi Tula da mi sredi Instagram profil.”
“Treba mi Tula da mi kreira vrhunski vizuelni identitet.”
Čula sam to toliko puta, da sam se zapitala da li ljude vide vrednost mene i mog rada isključivo po tome koliko lepo mogu da dizajniram nečiji logo i vizuelno sredim feed.
A u privatnosti, davala sam duboke i praktične savete.
O strukturi brenda.
O sistematizaciji ponude.
O tome kako da neko iskomunicira svoju vrednost bez da se oseća kao da prodaje svoju dušu.
O pozicioniranju.
O viziji.
O svesnom liderstvu i vođenju brenda.
O svemu onome za šta je potreban neko ko istovremeno razume kreativnost, strategiju i ljude.
I to mi je dolazilo toliko prirodno da nisam želela da priznam.
Jer sam verovala jednu stvar koja mi je dugo stajala na putu: da struktura ubija kreativni tok. Da ako priznam da sam dobra u sistemima, da imam dar za to da haos pretvorim u jasnoću – da ću time nekako ukaljati svoju kreativnu suštinu i da ću da postanem drugima trn u oku. Ironija života je da ćemo uvek nekome da budemo trn u oku.
Davala sam savete kao da se to ne računa, jer pobogu to nije bio dizajn, a ja sam bila dizajnerka. Zar ne?
Identitet se nasleđuje - ali i dizajnira…
Dizajner u svom videu priča o nečemu što me je duboko dirnulo. Priča o tome kako je kao dečak – imigrant u Americi želeo samo jedno: da bude nevidljiv. Da ga niko ne primećuje. Da ne bude meta. I kako je ta želja za nevidljivošću postala narativ koji ga je pratio decenijama – sve dok nije svesno odlučio da ga promeni.
Moja priča je drugačija od njegove, ali obrazac je isti.
Dete koje nauči da je njegovo postojanje problem odraste u odraslu osobu koja nesvesno nastavlja da se smanjuje. U biznisu to izgleda poput: radim iz senke i samo izvršavam. U odnosima to izgleda poput: moje potrebe nisu toliko važne. U brendingu to izgleda poput: neka moj rad govori umesto mene, jer nije dobro da počnem da hvalim sebe.
Ali onda, u nekom trenutku, ako imaš sreće i ako radiš na sebi, počneš da prepoznaješ šablone. Počneš da vidiš da ono što si mislila da je tvoja odluka zapravo nije bila tvoja odluka. Bila je odgovor na bol koji si doživela davno, u telu koje je bilo premalo da ga procesuira.
Skoro sam se našla u situaciji koja me je podsetila na sve to. Neprijatnoj situaciji koja je bila identičan šablon tipičnog školskog maltretiranja – ponižavanje, pokušaj distorzije mog identiteta, umanjivanje mog postojanja. Prepoznala sam dok se dešava. Ne mesecima kasnije. Nego u sadašnjem trenutku dešavanja.
I to mi je pokazalo nešto važno: neminovno je da ćemo se susretati sa ljudima koji pričaju iz rane, a da toga nisu ni svesni. To ne možemo da kontrolišemo. Ali možemo da biramo da li ćemo preuzeti tuđi narativ o nama ili ostati u svom.
Biznis je ogledalo rana koje nosimo u sebi. A da toga ne možemo da budemo svesni ukoliko ne radimo na svom ličnom razvoju i ne prihvatimo određene stvari.
Zato, smatram da identitet nije nešto što samo nasleđuješ od porodice, od škole, od okruženja, od industrije, od klijenata koji te definišu onim što im je potrebno od tebe. Identitet je nešto što konstantno dizajniraš. Svesno. Postepeno. Uz mnogo hrabrosti i milosti prema sebi.
Moji roditelji su dva sveta – otac kreativac i filozof, majka trgovac i strateg u prodaji.
Od oba roditelja sam nasledila nešto što danas ponosno nosim i implementiram u svoj rad. Ipak, postoje stvari koje sam morala da sama dizajniram po svom.
Ja sam žena koja veruje u intuiciju, ali i u strukturu. Mogu da budem dizajner, ali i konsultant koji se oslanja na intuiciju i daje sistemske step by step korake za unapređenje biznisa.
I znaš šta? Prokleto sam odlična u tome.
Pozivam te da razmisliš o svojim roditeljima, šta si nasledila od njih, a šta svesno odlučila da preokreneš ili dizajniraš po svojoj meri.
Novo poglavlje: Tula Branding Studio i osoba koja mi se pridružuje
Hajde da ti kažem šta je Tula Branding Studio.
To je ono što sam tri godine gradila iz senke, samo sada, konačno, pod pravim imenom i sa većim kapacitetom.
Vratimo se na onaj period sa početka između dizajna enterijera i grafičkog dizajnera: Za jedanaest godina prešla sam put od kasirke, preko šankerke, konsultanta u prodaji u poznatoj svetskoj kompaniji, volontera, grafičke dizajnerke, do osnivačice studija koji danas radi sa ženama liderkama nove ere – iz sveta ličnog razvoja, kreativnosti, duhovnih nauka i wellness-a.
Tula Branding Studio je mesto za žene koje ne žele savršen brend. Žele istinit brend kao stabilan kanal izražavanja svoje unutrašnje zrelosti, znanja i darova – u skladu sa vremenom u kome žive i tehnologijama koje koriste.
I ne ulazim u ovo poglavlje sama.
Moj partner Nikola mi se pridružuje. Zajedno ćemo nastaviti da radimo sa ličnim brendovima. Žene nam ostaju kao glavna ciljna publika.
Između ostalog, Nikolu i mene spaja jedna važna stvar: svako od nas godinama radi na svom ličnom razvoju kroz duhovne nauke i posao. I poprilično smo ambiciozni u tome.
Nikola u Tula Brending Studio donosi tehničku ekspertizu, vizionarski pogled na vođenje biznisa, i mudrost kao vlasnik uspešnog startup-a koji radi sa svetski poznatim kompanijama za koje sam sigurna da bi znala kad bih ti rekla njihova imena.
Ja donosim dizajnerske sposobnosti, strateški i sistemski rad sa malim i srednjim ličnim brendovima, vizionarsku filozofiju svesnog vođenja ličnog brenda. Zajedno pokrivamo ono što je danas neophodno.
Ovo je odluka u kojoj ćemo zajedno sa drugima učiti kako da živimo i vodimo brendove u celosti, svesnije i prisutnije.
Društvene mreže za mene nisu scena. One su učionica u koju se okupimo i učimo.
U narednom periodu deliću sa tobom mnogo više nego do sada – o procesu mog re-pozicioniranja (koje je u toku), o lekcijama koje sam naučila, o alatima i pristupima za koje sam se uverila da zaista funkcionišu za lične brendove zasnovane na vrednostima, a ne na viralnosti.
Kreativni čin nije samo dizajn koji vidiš golim okom. Postojanje je kreativni čin koji svako od nas svakodnevno obavlja. Svaki korak koji sam napravila: od želje za pripadanjem, rada na šarenolikim pozicijama poput kasirke do pisanja ovog Pisma iz Orbite – bio je deo tog kreativnog čina.
A ja sam konačno spremna da ti pokažem celu sliku.
Toliko iz ove orbite za danas. 💫
Do sledećeg pisma.
